Se­dam­de­se­to­go­di­šnji Ha­san Mu­ra­taj, iz be­ran­skog iz­bje­glič­kog na­se­lja Ri­ver­sajd, ži­vi u če­tr­de­se­tak kva­dra­ta stam­be­nog pro­sto­ra sa su­pru­gom, kćer­kom, sna­ha­ma, si­no­vi­ma i unu­ča­di­ma, obi­la­ze­ći po ci­je­li dan grad­ske kon­tej­ne­re.
Hu­ma­ni­tar­na fon­da­ci­ja Ban­ka hra­ne od­lu­či­la je da po­mog­ne nje­go­voj si­ro­ma­šnoj po­ro­di­ci ko­ja bro­ji 13 čla­no­va. Pri­li­kom uru­či­va­nja pa­ke­ta Mu­ra­taj je na dir­ljiv na­čin po­zdra­vio gest do­na­to­ra, ko­ji su još jed­nom po­ka­za­li da su sprem­ni da pru­že ru­ku po­mo­ći oni­ma ko­ji­ma je ona za­i­sta po­treb­na.
– Du­bo­ko smo ga­nu­ti ge­stom lju­di do­bre vo­lje ko­ji su, ci­je­ne­ći te­ži­nu si­ta­ci­je u ko­joj se na­šla mo­ja po­ro­di­ca, od­lu­či­li da nam upu­te od­re­đe­nu po­moć i ta­ko nam sta­ve do zna­nja da u ve­li­koj ne­vo­lji, ipak, ni­je­smo sa­mi. Hva­la im od sr­ca jer su bar na tre­nu­tak vra­ti­li osmi­jeh na na­ša li­ca i uni­je­li to­pli­nu u na­ša sr­ca, jer smo u po­sljed­nje vri­je­me vi­še glad­ni ne­go si­ti. Zna­će­mo da ci­je­ni­mo nji­ho­vu hu­ma­nost u na­di da će i na­ša dje­ca jed­no­ga da­na ži­vje­ti ne­kim bo­ljim ži­vo­tom – ka­zao je Mu­ra­taj.
U nje­go­voj po­ro­di­ci go­spo­da­ri glad. Za­to sva­ko ju­tro kre­ću u obi­la­zak kon­tej­ne­ra, jer je to je­di­ni na­čin da ne­ka­ko pre­že.
– Če­sto ne na­đe­mo ni­šta. Na­rod ne­ma ni za se­be, a ka­mo­li za ba­ca­nje. Na­še mu­ke se ne mo­gu opi­sa­ti ri­je­či­ma. Za­to oče­ku­je­mo po­moć dru­štva u cje­li­ni ona­ko ka­ko to či­ni Ban­ka hra­ne, jer uko­li­ko se to ne de­si po­če­će­mo da umi­re­mo od gla­di - ka­zao je Mu­ra­taj.
On na­vo­di da nje­go­vu sud­bi­nu di­je­le i osta­le po­ro­di­ce u na­se­lju Ri­ver­sajd.
- Nas su pro­tje­ra­li sa Ko­so­va, što zna­či da mi ov­dje ni­je­smo do­šli svo­jom vo­ljom. Za­to tra­ži­mo od do­ma­ćih i me­đu­na­rod­nih za­jed­ni­ca da nam obez­bi­je­de mi­ni­mal­ne uslo­ve za ži­vot, jer smo se na­šli na ru­bu pro­pa­sti. Pri­je par go­di­na smo bi­li pot­pu­no po­pla­vlje­ni. Sad osta­je sa­mo da nam uki­nu i pra­vo na ži­vot – ka­že Mu­ra­taj, pod­sje­ća­ju­ći da u Ri­ver­saj­du ži­vi oko če­tr­de­se­tak po­ro­di­ca sa oko če­ti­ri sto­ti­ne sta­nov­ni­ka.
Po nje­go­vom mi­šlje­nju u Be­ra­na­ma bi tre­ba­lo pod hit­no pri­stu­pi­ti otva­ra­nju na­rod­nih ku­hi­nja u ko­ji­ma bi ve­li­ki broj glad­nih pro­na­šao svoj spas.
- Ov­dje sva­ka po­ro­di­ca bro­ji po de­se­tak čla­no­va. Svi su oni te­ška si­ro­ti­nja. U to mo­že da se uvje­ri sva­ko ko do­đe i sa­gle­da nji­ho­vu gor­ku sud­bi­nu. Po­seb­no je po­gub­no to što dje­ce ne­ma­ju ni ono naj­o­snov­ni za ži­vot, i što ve­ći­na od njih ne ide u ško­lu. Če­sto pla­ču, a ro­di­te­lji ne­ma­ju da im po­nu­de ono što tra­že. Za­to bi tre­ba­lo pod hit­no otvo­ri­ti na­rod­ne ku­hi­nje gdje bi i sta­nov­ni­ci Ri­ver­saj­da mo­gli da uto­le glad - na­gla­ša­va Mu­ra­taj.
D.J.


Pri­je­ti is­klju­če­nje stru­je

Mu­ra­taj is­ti­če da da im po­se­ban pro­blem pred­sta­vlja­ju vi­so­ki ra­ču­ni za utro­še­nu vo­du i stru­ju ko­je ni­je­su u sta­nju da pla­te.
- Mi smo svje­sni da tre­ba da pla­ti­mo ne­što što smo po­tro­ši­li, ali mi na­go­mi­la­ne ra­ču­ne za vo­du i stru­ju ne­ma­mo oda­kle da iz­mi­ri­mo. Ra­do bi to uči­ni­li, me­đu­tim ni­ko od nas ni­je za­po­slen, jer smo stra­ni dr­ža­vlja­ni. Nad­le­žni iz Elek­tro­di­stri­bu­ci­je i Vo­do­vo­da su ko­rekt­ni i po­pu­stlji­vi pre­ma na­ma, ali po­sta­vlja se pi­ta­nje do­kle će mo­ći da nam to­le­ri­šu du­go­va­nja, jer ve­ći­na po­ro­di­ca do­bi­ja ra­ču­ne ko­je pre­la­ze hi­lja­du eura. To je do­vo­ljan znak ko­ji go­vo­ri da bi ne­ko mo­rao ozbilj­ni­je da nam iza­đe u su­sret – po­ru­čio je Mu­ra­taj.